Sve češće čujete o senzornim poremećajima, tj poremećaj senzorne integracije, najčešće u kontekstu dece i njihovog ponašanja koja nisu uvek na prvi pogled razumljiva ili ADEKVATNA.
Ali ajde da pogledamo na stvari iz malo drugačijeg ugla…
Šta je to ustvari poremećaj senzorne integracije?
To je način na koji mi ljudi dobijamo informacije preko čula i obrađujemo ih tj. tumačimo na neadekvatan način.
E sad ova definicija me je podstakla da napišem ovaj blog jer u zavisnosti od definicije naša pažnja dolazi do razumevanja.
Ali kome je još do suštinskog razumevanja… jer onda bi možda morali da promenimo sve!
Pre nego što svalimo neadekvatnost na leđa naše dece trebalo bi najpre sagledati kako se mi odrasli nosimo sa poremećajima senzorne integracije, pažnje i koordinacije. Odrasla persona bi trebala da vlada svim svojim čulima i kognitivnim i motornim veštinama besprekorno, da ne pričamo o duševnim, jer smo stvoreni savršeni.
Pa ipak realnost je takva da zbog nemogućnosti da podnesu pritisak okruženja u kojem žive zapanjujući broj ljudi pribegava konzumiranju sedativa, antidepresiva i analgetika a ko zna koliko njih svakodnevno konzumira alkohol, lake i teške droge uz mnogo drugih zavisničkih ponašanja (bindžovanje, pornografija) koje sve ustvari predstavljaju beg od okruženja u kome žive.
Da li mi patimo od neadekvantne obrade informacija ili je možda naše okruženje preraslo u monstruozni entitet. Ako je sve to toliko teško nama kako li je tom malom osetljivom biću kome je ljubav i radost življenja tek utkana u dnk a mi ga donosimo u ovaj svet ovakav kakav je i očekujemo od njih da se ponašaju i obrađuju informacije adekvatno!
Bilo kako bilo, iako smo stvoreni kao savršena bića mi smo takođe dobili i zadatke ili bolje reći izazove u ovom životu. I ja verujem baš tu gde jesmo sada. I pre nego što počnemo da ispravljamo naš unutrašnji sistem treba pogledati čime smo okruženi i da li je to podržavajuće za nas. I ako nije da li možemo da promenimo to.
Da li smo okruženi ljubavlju, bližnjima koji mi žele najbolje.
Da li konzumiramo hranu koja podržava zdravlje.
Da li živimo na mestu koje nema zagađivače: elektromagnetnih zračenja, buke, smoga, podzemnih voda i sl.
A onda treba da se pitamo da li smo i mi možda toksično okruženje za ljude ili prirodu oko nas.
Dolazimo uvek do pitanja šta je to što mi možemo da uradimo da stvari dovedemo u ravnotežu. Dakle ako primetimo da naša deca pokazuju znake poremećaja senzorne integracije, a to mogu biti:
Deca sa poremećajem senzorne integracije često ispoljavaju promene u raspoloženju, uznemirena su ili razdražljiva.
Preosetljivost na dodir, zvuk ili svetlost: Na primer, odbijaju odeću određenog materijala ili se plaše usisivača.
Potreba za intenzivnim pokretima: Ne mogu da miruju, skaču ili se ljuljaju neprekidno.
Nespretnost ili teškoće sa koordinacijom: Često se spotiču ili izbegavaju fizičke aktivnosti.
Problemi sa pažnjom i fokusom: Teško se koncentrišu ili prelaze s jedne aktivnosti na drugu.
Odbijanje određene hrane: Tekstura ili ukus izazivaju nelagodnost.
Ako primećujete neke od ovih znakova nemojte ih ignorisati, i prvo se pitajte da li imaju dovoljno vaše pažnje, ljubavi i vremena. S tim što imajte u vidu da jezik ljubavi deteta verovatno nije isti kao i vaš. Na njihovom jeziku je verovatno zajednička igra i vreme u zajedničkim aktivnostima na vrhu razumevanja.
Da li dete ima svakodnevne fizičke aktivnosti i da li boravite često u prirodi?
Da li je gledanje ekrana svedeno na minimum?
Poremećaj senzorne integracije se može javiti kod sve dece u nekim intezivnim razvojnim fazama ali i kod dece sa:
• Smetnjama u motornom razvoju
• Smetnjama u govornom jezičkom razvoju
• Smetnjama u kognitivnom funkcionisanju
• Poremećajem iz spektra autizma
• Poremećajem pažnje i hiperaktivnosti
• Poremećajem vida i sluha
I zato je potrebno konsultovati stručna lica da bi što lakše prebrodili izazove!
Kad razumemo kroz šta sve deca prolaze i kako njihov nervni sistem obrađuje svet oko sebe, jasno je da im možemo pomoći na konkretan i zabavan način. Upravo zato postoje senzorna pomagala – da kroz igru, pokret i različite stimulacije pomognemo njihovim čulima da pronađu balans.
Naši senzorni proizvodi nisu samo alatke, već most između onoga što dete oseća i onoga kako svet doživljava. Svaki pokret u senzornoj ljuljašci i duboki pritisak koji ona pruža pomaže detetovom mozgu da bolje organizuje informacije koje prima. To znači manje frustracija, bolji fokus, smirenije emocije i više prostora za učenje i igru.
Senzorne ljuljaške: Ove ljuljaške pružaju nežno ljuljanje koje umiruje i pomaže detetu da reguliše emocije i fokus. Savršene su za decu koja traže kretanje ili imaju poteškoće sa opuštanjem. Uz njih, nervni sistem dobija potrebnu dozu vestibularne stimulacije – kroz zabavu!
Trapez: Idealno rešenje za decu koja vole intenzivniji pokret. Visenje, penjanje i vrtenje na trapezu jača motoriku, ravnotežu i koordinaciju, a istovremeno pruža osećaj postignuća kroz fizički izazov.
Senzorna odela: Ova odela su idealna za decu koja se bore sa preosetljivošću ili osećajem preplavljenosti u svakodnevnim situacijama, ali i za one koji traže dodatnu senzornu stimulaciju. Duboki pritisak koji odelo pruža pomaže nervnom sistemu da se organizuje, smanjujući anksioznost, poboljšavajući fokus i pružajući osećaj ravnoteže.
Lebdeći šator: Ovo nije samo igračka, već čarobno mesto gde dete može da se povuče i oseća zaštićeno. Bilo da čita, igra se ili jednostavno uživa u svom mirnom prostoru, lebdeći šator pruža detetu osećaj sigurnosti i privatnosti u svakodnevnom okruženju.
Zamislite kako je detetu koje konačno uspeva da se opusti nakon dana punog prejakih stimulusa ili koje oseća kontrolu nad svojim telom zahvaljujući jednostavnim alatima koji mu omogućavaju da istraži svoje granice.
Na kraju, ova pomagala nisu tu da rešavaju "probleme" – ona su tu da deci i roditeljima pruže priliku da zajedno istraže nove načine igre, kretanja i povezivanja. Jer, balans i radost ne dolaze iz savršenstva, već iz zajedničkih trenutaka u kojima zajedno rastemo. 😊
Comments